Bihorske sumnje – Blagoje Vujisić

Čitajući ove priče, ponovo sam stekao osjećaj da je čitanje kratkih priča produktivnije i efektnije od čitanja nekog romana.

Blagoje Vujisić

 

Zbirka odabranih priča sa književnog festivala Zavičajne staze 2018, pod naslovom BIHORSKE SUMNJE, sadrži 32 priče autora iz Crne Gore, regiona i dijaspore. Ovaj i prethodni zbornici priča sa ovog festivala postepeno vraćaju popularnost kratke priče kod čitalaca, pošto je ova književna vrsta dobrim dijelom zapostavljena u odnosu na pjesničko stvaralaštvo koje je u Crnoj Gori prisutno u daleko većoj mjeri. Pominjem popularnost, imajući na umu da je, u odnosu na poeziju, savremena priča kao književna vrsta kod nas zapostavljena, malo čitana i malo posjedovana u ličnim bibliotekama. Ovu tvrdnju navodim, upoređujući popularnost kratke priče krajem 19-og i u prvoj polovini 20. vijeka, kada je, naprimjer, 1952. godine izdanje časopisa, u kojem je bila objavljena duga kratka priča Ernesta Hemingwaya Starac i more,  bilo prodato, u samo dva dana, u 5,300.000 primjeraka. Navodim i podatak o odnosu dobijenog proznog i pjesničkog materijala za štampanje u časopisu kojeg uređujem (Odzivi, Bijelo Polje) – prozni materijal (kratke priče, odlomci iz romana i sl.) čini svega 20-30% ukupno dobijenog književnog materijala.

Priče zbornika su, uglavnom, iz bihorskog života i kraja i zadovoljavaju zahtjeve i osobine ove književne vrste;  teže jednostavnosti, usredsređene su na samo jedan događaj, samo na jedan zaplet, jedan splet okolnosti, na ograničen broj likova, i pokrivaju kratak vremenski period. Gledano s aspekta njihove dužine, ove priče zauzimaju prostor orjentaciono od jedne i po strane knjige (3 priče koje su najkraće) do onih najdužih sa 13, 10 i 9 i po strana knjige. Najveći broj priča čine one sa po 5 strana – ukupno 6 priča, odnosno, najveći broj je onih sa jednom i po do 5 strana teksta – ukupno 20 priča. Njihovi autori su se zaista potrudili da ih napišu tako „da riječima bude tijesno, a mislima prostrano“. Lično sam pomislio da u sljedećem zborniku nađem neku još kraću priču, a možda i jednu poput priče Susret od Danila Harmsa koja cijela glasi ovako: “Pošao jedan čovjek na posao, pa uz put sreo drugog čovjeka, koji se, pošto je kupio veknu hljeba, vraćao svojoj kući. To bi, u stvari, bilo sve.”

Čitajući ove priče, ponovo sam stekao osjećaj da je čitanje kratkih priča produktivnije i efektnije od čitanja nekog romana. Prvo zbog toga što svaka od ovih priča može da se pročita u jednom sjeđenju, što svakako utiče na cjelokupni utisak o njoj, a  s obzirom da se roman čita danima ili nedjeljama, pa, praveći veće pauze, gubi se dosta toga u estetskom pogledu i doživljaju djela, a dešava se i da se ne završi čitanje – s kratkom pričom ovog zbornika završi se  za više minuta do najviše sat vremena i završetkom čitanja svake od ovih priča ima se odličan osjećaj, odličan i kompletan utisak.

Priče ove knjige, uglavnom, sadrže osnovne elemente dramatičke strukture: uvod, zaplet, rastuću krizu, vrhunac, rasplet, pouku ili praktičnu lekciju. Što je i prirodno, sve ove priče ne prate a i ne moraju uvijek pratiti ovu matricu, što, s obzirom na njihov kvalitet, nije nikakav nedostatak. Ovo se posebno odnosi na uvod, što je u skladu sa karakteristikom savremene priče.  Zbog toga  dio ovih priča počinje s naglim početkom usred radnje.  Poput dugih, i ove kratke priče imaju vrhunac, krizu ili preokret. Krajevi nekih su isto tako nagli i otvoreni kao i počeci, pa uvijek ne sadrže pouku ili praktičnu lekciju, što ne umanjuje njihov kvalitet. Uostalom, to i drugo ne moraju s obzirom da kratka priča nije cjeloviti tekst kao što je to roman. Neke priče njeguju tzv. koncept otvorenog kraja, što znači da one nemaju svoj definitivni kraj. Namjerno je ostavljen čitaocu da ga sam doradi, osmisli, što stvara poseban doživljaj i izazov, kao npr. u priči Ulvije Mušovića Kosač, čijim završetkom ne saznajemo da li je glavni junak priče Maksim uspio da savlada opaku bolest, a ako nije, koliko je  vremena još živio.

Dosta su neobični likovi knjige, i tom svojom neobičnošću sa više aspekata predstavljaju panoramu Bihora, a s druge strane su toliko markantni da postaju u svom originalnom obliku obrasci čojstva i u najtežim situacijama, obrasci ogromne trpeljivosti, hrabrosti i požrtvovanja.

Kvalitet ovih priča nije ništa manji od onog u prethodnom zborniku iz 2017. godine, za koji Svetlana Sekulić, dobar poznavalac jezika i književnosti, smatra da „… treba posebno naglasiti da svaka od izabranih priča iz knjige Razmeđa Bihora čitaocima daruje nešto svoje, a opet univerzalno. <…> Iz tog razloga, i u našim Nastavnim planovima i programima za crnogorski jezik i književnost, kako za osnovnu tako i srednju školu, trebalo bi uvrstiti i priče sa ovom tematikom kako zbog njihovog umjetničkog kvaliteta tako i zbog obilja stilskih figura, žive i zanimljive naracije, autentičnosti psihološkog portretisanja likova, kao i jasnih poruka namijenjenim onima koji dolaze.“ Mišljenja sam, na osnovu ličnog iskustva, da bi ovu preporuku trebalo realizovati već prilikom prve naredne promjene programa književnosti za osnovnu i srednju školu.

Zbornik je dobio pravi naslov, Bihorske sumnje, kojeg je Mirsad Rastoder, njegov urednik, izvanredno dobro odabrao prilikom pažljivog iščitavanja odabranih priča i objasnio u svojoj uvodnoj riječi knjige.

Dobrim dijelom ove priče su kritika na društvo, društvene prilike, na naše promjene u skladu sa društvom, ponekada, nažalost, nagore. Nijedna priča nema neki svoj nedostatak, svaka je na svoj način sa više aspekata drugačija.

Komunikacija između likova većine priča je neznatna, pa se prošlost i budućnost likova priča samo naslućuju, čime autori priča daju čitaocima mogućnost da i oni formiraju vlastito vrednovanje kazanog u priči i formiranje stava o njemu. Stil ovih priča je sažet, a jezik, sa elementima bihorske leksike, jednostavan i racionalan.

Zbog svoje kratkoće, priče imaju vremensku ograničenost na jedan trenutak sa opisom neobične epizode iz života u kojoj je autor priče zadovoljio svoju potrebu za prikazom zbilje. Neke priče odudaraju od ovog pravila, kao npr. priča „Ista krv” Saladina Burdžovića, gdje se sretamo sa tri porodična pokoljenja iz vremena osmanske imperije i sa samim krajem 20. vijeka. Inače, priče predstavljaju materijalizaciju društveno-kulturnog stanja raznih epoha  bihorskog kraja, počev od  vremena osmanske okupacije balkanskih zemalja pa do današnjih dana.

            Pročitavši zbornik priča, poseban utisak na mene ostavile su one nagrađene, a od njih pomenuću priču Ista krv našeg Bjelopoljca Saladina Dina Burdžovića i zbog činjenice da sam bio počastvovan da u Petnjici primim njegovu nagradu za ovu priču i proslijedim mu je u Njemačku. Priča ima svoje posebne kvalitete. Prvo, po vječito aktuelnoj tematici – prelasku iz jedne u drugu vjeru. Nadalje, bez obzira na pripadnost raznim vjerama, čovjek je po svojoj biološkoj suštini, po krvi, jedno te isto biće na cijeloj planeti; a postoji nešto jače od bilo koje ljudske sile i postupka – a to se zove sudbina. Tako, Jovan od Rasova, ugledni vlastelin iz Akova, po nagovoru Sahil-paše prima islam, što kasnije čine i njegova tri sina, izuzev najmlađeg Mitra, čija će odluka biti tragična za njegovog unuka Stevana i za Elmaza, sina njegovog brata Ahmeta. U jednoj zasjedi pucaju jedan u drugoga, uspijevaju da dopuze jedan do drugog i da pruže ruke jedan drugome; da saznaju da su rod, da nevjerovatno liče i da su rođeni istog dana. Njihova posljednja riječ prije puštanja ruku, odnosno izdisaja bila je: Elmazova „Halali” a Stevanova „Oprosti”.  Sudbina je htjela da autor priče sretne Beograđanku Zilhu, praunuku jedinog svjedoka krvavog Elmazovog i Stevanovog kraja. Priča se završava stihovima o želji i pokušaju brata da ubije brata, a koji su izvanredna slika našeg balkanskog usuda: „Na osamnaesti rođendan / pokušao sam da ubijem brata / koji je prešao  u drugu religiju. <…> / Našim putem prolaze trgovci. / <…> i svaki mu nosi moju poruku: / vrati se, rođeni, / laka je bratska ruka.”

Sve u svemu, zbornik Bihorske sumnje, kao i prethodni zbornici priča, je bez ikakve sumnje, a posebno ne bihorske, sigurna i neosporna ulaznica u sljedeće festivale Zavičajne staze u Petnjici radi okupljanja istaknutih i talentovanih stvaraoca.

 

                 *****

 

Благоје Вујисић, доктор филолошких наука, бави се научно- истраживачким

радом, писањем поезије, превођењем са руског и пољског језика на црногорски језик и превођењем са црногорског на руски, објављује стручне прилоге из наставне праксе, пише рецензије на књиге поезије и прозе,

уредник је већег броја књига. Објавио је три књиге поезије: Између планине и сунца (Либертас, Бијело Поље, 1997), Између три ријеке (Пегаз, Бијело Поље, 2003) и Цвјетање

звијезда (Графокартон, Пријепоље, 2012). Његова хаику поезија ушла је у неколико антологијских избора, па и у избор свјетске хаику поезије, и преведена је фрагментарно на неколико страних језика.

Од 2003. године главни је и одговорни уредник часописа за књижевност,

умјетност, науку и културу „Одзиви“ у Бијелом Пољу.

Члан је Удружења књижевника Црне Горе и члан Хаику удружења Србије и

Црне Горе.

[ngg src=”galleries” ids=”3″ display=”basic_thumbnail”]